Uzbekistan- putevima svile sa klincima

Već godinama Ivan pretražuje avio karte za Uzbekistan, čita knjige o putevima svile, gnjavi pomalo sa idejama o čarobnom Samarkandu. Do skoro je ovakvo putovanje bilo prekomlikovano, vize su se vadile u Beču, avio karte bile preskupe. Konačno su ukinute vize i Wizz air je otvorio linije ka Uzbekistanu. Možda je i bolje što se dugo čekalo, jer smo sada u punom sastavu i samim tim je puno zabavnije. Već u avionu iz Abu Dabija ka Samarkandu smo shvatili da će deca uživati. Bilo je mnogo porodica sa klincima, svi nasmejani, ljubazni, našima gurkali slatkiše. Nikad više dece u avionu i provod je bio zagarantovan.

Samarkand

Samarkand nas je kupio svojom bajkovitom atmosferom. Ovim gradom su vladali Persijanci, Arapi, Mongoli i Timuridi i svaki od ovih naroda je ostavio svoj pečat na grad. Bio je centar kulture, trgovine i umetnosti u srednjem veku. Sama lokacija na putu svile omogućila je susret različitih kultura i razmenu ideja istoka i zapada.

Krenuli smo od Registan trga, koji se sastoji od tri medrese, verske škole u kojima su se učile islamske nauke. Te madrese nisu bile samo spomenici, već su nama bile kao stranice uzbudljivog putopisa. Divne plave kupole i izrezbarene fasade su gledale mnoge trgovce svilom, a mi smo osetili taj duh dok smo šetali. U jednoj od medresa smo iznajmili klincima tradicionalnu uzbekistansku nošnju. Sofija je princeza Šeherezada, a Vule veliki Tamerlanov ratnik Esad plavi. Ona pleše sva važna, on vitla mačem u ovom nestvarnom ambijentu. Scena nestvarna skroz.

Posle Registana smo prošetali do Gur-Emir mauzoleja, mestu počivališta velikog Timura. Timur Lenk je živeo u 14. i 15. veku, bio je vojni vođa i osvajač koji je stvorio veliko carstvo na području centralne Azje, Persije i dela Bliskog Istoka. Sam mauzolej je posebno važan i zato što je poslužio kao model za buduće važne grobnice poput Tadž Mahala u Indiji.

Putovanje nastavljamo noćnim vozom ka Kivi. Ovo je nešto čemu smo se mnogo radovali. Stari sovjetski voz, spavaći kupe, kreveti na sprat, uski a ipak genijalno organizovani kupei, sve u svemu pokazna vežba za Transsibirsku. Nas petoro smo zaista prespavali noć u vozu i ne znam da li je ova avantura bila uzbudljivija klincima ili nama.

Kiva

Ujutro rano stižemo u Kivu, koja još uvek spava. Grad u pustinji u kome sve podseća na 1001 noć i stari Bagdad (bar kako ga mi zamišljamo). Stari grad, Ičan Kala, obavijen je zidinama od blata i slame. Ovo je inače prvo mesto u Uzbekistanu stavljeno pod zaštitu UNESCO-a. Jedno je od važnijih stajališta na Putu svile i na neki način je uvek bila oaza.  Poslednje je mesto pre ulaska karavana u pustinje Irana. To je ovaj grad učinilo jako bogatim, ali je imalo i loše strane. Na toliko bogatstvo je uticala i činjenica da je ovde bila i jedna od najvećih pijaca robova u ovom delu sveta. Stari grad postoji preko 1500 godina.

Unutar zidina smo se osećali kao da nas je neko spustio u crtani Aladinova čarobna lampa. Ičan Kala nije samo grad unutar zidina, već pozornica na kojoj smo se osećali kao glavni junaci. Lutali smo kaldrmisanim ulicama, odmarali u čajdžinicama i upijali predivne kontraste plave i oker boje na svakom koraku. Zadnjeg dana je bila neka fešta pa su na svakom koraku bila neka dešavanja, koja su najčešće podrazumevala neku tradicionalnu muziku, ples, kostime. Moram da priznam da mi je ovo najlepši grad u Uzbekistanu koji smo obišli. Ako se nađete u Kivi zanimljivo je posetiti i Nurullaboy palatu, koja je van zidina i potpuno se razlikuje od svega što smo videli, jer podseća na evropske palate mnogo više nego na građevine tog tipa na istoku.

Iz Kive smo nastavili dnevnim vozom ka Buhari. Uzeli smo otvorenu kabinu i to je bio totalni haos. Isto su kreveti na sprat, ali nema odvojenih kabina, već je ceo vagon jedan veliki kupe. Tu je pojam ličnog prostora malo poljuljan, pa mi se dešavalo da mi na krevet sedne neka bakića da proćaska sa našim komšijama. U vozu nije bilo klime, a ide se kroz pustinju, pa je bilo baš vruće. Srećom klinci su dobar deo vožnje prespavali, pa je prošlo sasvim dobro.

Buhara

Jedan od najimpresivnijih gradova na Putu svile koji pleni svojom lepotom i bogatom istorijom je Buhara. Tu nas je dočekao veliki sajam svile i začina koji je dodatno ulepšao našu posetu. Mirisi začina i čajeva i najrazličitije boje svilenih tkanina su značajno ulepšali centralnu gradsku ulicu. Iz cele zemlje su došli trgovci i različite plesne grupe. Muzika je najčešće tradicionalna, učesnici u narodnim nošnjama, svi veseli i spremni da se dobro zabave. Sofija je uživala da đuska sa tetama koje skoro po pravilu imaju zlatne zube. To znači cela vilica puna zlatnih zuba. Češće su to starije žene, mada ima i dosta mladih. Mama je uživala u kupovini divnih svilenih ogrtača, po vrlo komičnim cenama.

Poi Kalyan kompleks sa džamijom, ogromnim minaretom i medresom su centralno mesto u gradu. Nešto kao Registan u Samarkandu. U neposrednoj blizini je Ark tvrđava, još jedan od simbola grada. Naravno da Ivan čim spazi tvrđavu to znači da se pentramo po njoj, ali vredi. Nizali su se i Bolo Hauz džamija, Ulugbeg i Abdulaziz Kan medresa, bazari Taqi Zargaron i Toki Sarrafon, Ljabi-Hauz, Čor Minor… Svako od ovih mesta je jedna posebna bajka, ali ne može sve stati u jedan blog.

Iz Buhare u Samarkand idemo brzim, modernim metak vozom koji izgleda kao avion i voznja traje samo sat ipo. U samom vozu postoje stjuardese koje služe pića i sladoled. Postoji i vagon koji je kao kafe-bar. Ova vožnja nam je proletela, nismo je ni osetili.

Samarkand 2

U Samarkandu krećemo od kompleksa Šah i Zinda. Njegovo ime se prevodi kao “živi kralj” i odnosi se na grobnice članova Timuridske dinastije i drugih značajnih ličnosti. Ovaj kompleks je jedan od najsvetijih mesta u Uzbekistanu i jedna od najpoznatijih turističkih atrakcija. Ono što je činjenica je da je ovo mesto u sred regularnog groblja, pa ambijent nije baš za klince. Sofija me je sve vreme ispitivala koja je čija grobnica. Grobnice su inače ukrašene plavim keramičkim pločicama, koje vrlo moćno izgledaju. Kažu da su ovde malo preterali sa restauracijom, pa je mesto malo novije i intezivnijih boja nego što stručnjaci smatraju da treba. Mi smo bili pred samo zatvaranje i uhvatili smo zlatni sat tamo, plus smo imali sreće da nije bilo gužve. Čak smo na kraju ostali sami u kompleksu. Većina preporuka kaže da se ovde dodje što ranije, medjutim ja mislim da je pola sata pred zatvaranje idealno.

Naredno jutro započinjemo obilaskom Bibi Khanym džamije. U pitanju je dar i simbol ljubavi gorepomenutog Timura Lenka. Timur je naredio izgradnju ove džamije kao spomen na svoju voljenu suprugu Bibi Khanym, čije ime je dao džamiji. Nešto u fazonu indijskog Tadž Mahala. Kada je izgrađena, Bibi Khanym džamija je bila jedna od najvećih islamskih građevina na svetu. Danas, Bibi Khanym džamija oduševljava posetioce svojom grandioznošću i elegancijom. To je mesto koje nas podseća na raznolikost svetske baštine i otvara vrata za razumevanje i poštovanje drugih kultura. Pored džamije je super restoran, turistički skroz, ali vredan posete.

Ponovo smo se vratili na Registan trg i proveli ostatak dana po madresama, pili kafu na terasi, kupovali sitnice, izležavali se u hladu. Uveče je lepo jer oko devet kreće muzicko svetlosni spektakl. Registan trg nam je došao kao finale naše ture kroz Uzbekistan. Ova zemlja je ne samo o istoriji, već i o mirisima, ukusima i pričama koje ostaju urezane u sećanje. Uzbuđeni i ispunjeni, završili smo putovanje, ali osećamo da smo tek zagrebali površinu ove bajke.